Burnout je ono za šta si čula da se dešava drugima. Misliš da si ga imala, ali ne znaš ni kada je počeo, ni da li je ikada prošao – jer se uvukao tiho, dok jednog dana nije postao deo onoga što zoveš sobom.
Dugo mi je trebalo da budem spremna da podelim sve ono što se dogodilo poslednjih četiri godine razbijajući predrasude da život nije instagram. Moj izbor da na svom profilu ne kukam, već podstičem nekoga na promene je zaista moj životni moto, što ne znači da ne postoje dobri i loši dani.
Šta se desilo te 2021. godine?
U maju 2021. godine sam napunila 31 godinu i ne sećam se kako i gde sam proslavila svoj rođendan, jer mi nije bilo toliko ni bitno kada ga već u koroni godinu dana ranije nisam mogla proslaviti za jubilarnu treću dekadu, ali sam u toj prethodnoj 2020. bila istrajna u tome da se udam, pa smo posle dvostrukog pomeranja termina, izgovorili “da” na najbolji mogući način, sa svim ljudima koji se nisu bojali da dobiju virus na svadbi i ne smišljajući olako izgovore za nedolazak.
Tada sam prvi put osvestila da neki ljudi za koje koje pomisliš da su tu “u dobru i u zlu” pa i nisu baš tu, ali i da svi imamo pravo na izbor koji ne definiše osobu, već njegovo ponašanje prema nama. I dan danas to mislim, samo bez zameranja.
Tada sam često osećala bes, jer sam to doživljavala lično. I sada, posle svih edukacija, studiranja ljudske psihe znam da je taj osećaj alarm da se pozabavimo sobom na vreme, a ne da to projektujemo na druge.
Nego,
moj biznis se u koroni nije ugasio, naprotiv radili smo na maksimalnim kapacitetima samo zato što mi mozak radi kao singerica kada je u opasnosti kroz savršeno razvijen mehanizam obrane i brzo se prilagođava izazovnim situacijama, pa sam tako i prilagodila posao da obezbedim plate za 30 ljudi koji su sa mnom od početka, jer nije prvi put da svet ili našu zemlju zadesi neko s**nje, pa smo preživeli – nacija “bubašvaba” – ne može nam niko ništa.
U tom trenutku nisam znala odakle mi kreativnosti, volje i snage, ali nakon bavljenja svojim mentalnim sklopom, došla sam do odgovora kako sam uspela u tome.
Kao i nakon svake tektonske promene, dese se posledice. I to te famozne 2021. godine. U poslu je to za mene značilo da se izborim sa svakodnevnim skokom cena sirovina, smanjenom potrošačkom korpom, izmišljanjem tople vode kako preživeti mesec, kao i redovnim operativnim problemima koje u biznisu više ni ne posmatrate kao nešto loše, već vašu svakodnevicu.
Ali, iznutra vas nešto jede.
Pogotovo kada na svim porodičnim okupljanjima, friške udatu, postavljaju ono neizostavno pitanje – ka’će to dete?
U 31. godini dobila sam više novih uloga – supruge, preživele korona preduzetnice, buduće tetke, ali i one žene koja je završila sa svojim 20im godinama, što je donosilo još veći pritisak i teret, pogotovo kada se ubijate od posla kako bi obezbedili sebi bolje sutra, a uz to i da počnete sebi da otplaćujete ratu za kredit za stan, a ne nekome drugom kao podstanar.
Naravno, hendlovanje sebe u tom trenutku činilo se manje komplikovano od svakodnevnog vođenja 30 žena sa PMS-om, ljubavnim jadima, menopauzama, studentskih problema, ogovaranjima – ko nije radio u ženskom kolektivu, ne zna koja je to žurka 24/7 – pogotovo u biznisu koji ima i to radno vreme (nije metaforično). Sa druge strane, mnogo smeha i dobrih trenutaka zameni sve ono loše, a u zajednici koja radi u tom trenutku 4 godine, naučite i sva imena dece, muževa i ljubavnika :).
Ovo je uvod za ono što se dalje spontano desilo – Markiza Living.
Markiza Living je nastala kao moj izlazak iz neke kolotečine u koju sam se uvukla, u maju sa napunjenih 31.
Tačnije, u procesu kupovine i opremanja stana, tražila sam inspiraciju za enterijer, kuhinju i domaćinstvo na Pinterestu i Instagramu, ali sve su to bili inostrani profili. I onda mi je sinula ideja – zašto ne bih ja to napravila u Srbiji. Zajednicu žena koje će voleti da gledaju pripremu recepata u estetičnom okruženju. U isto vreme, renovirali smo i vikendicu u selu, pa sam čekala dan D za dva nova studija :). Dok se sve to nije završilo, ja sam snimala sav proces opremanja stana i vikendice i delila to na profilu. Do tada malo ljudi je znalo ko stoji iza brenda Slatkoteka, jer sam i dalje osećala neprijatnost da to delim sa ljudima. Sada znam i zašto – nisam verovala da sam napravila nešto toliko dobro da se ponosim time. (čitaj: saboter nisam dovoljno dobra)
Ime je nastalo tako da sam pronašla reč “markiza” – koja sve asocira na čuvenu tortu, ali za one istinske vinoljupce, to je značilo i mešanje vina i vode, iliti napitak bevanda. Kao dopuna svemu tome “markiza” označava plemićku titulu, žene koja je potpuno uživala u hranu, vinu, raskošu i svemu što jedna žena teži – hedonizmu u svom domu.
MarkizaLiving – žena koja živi hedonizam, bez obzira na status, poreklo ili zanimanje.
Ali kako to uvek bude, promena vas drži entuzijastičnim u momentu, super je da nađete neku novu zanimaciju, ali ostaje onaj rep nezadovoljstva iz prethodnog perioda – za mene je to bio BURNOUT koji je došao na naplatu u svojoj poslednjoj fazi.
Gubila sam entuzijazam u svom poslu u Slatkoteci, bila sam iscpljena i fizički i psihički, verovala da ja to mogu mnogo bolje, nisam više mogla u potpunosti da se borim sa stresom iako sam besumučno čitala i knjige za lični razvoj, išla na razne edukacije, slušala druge ljude, iskustva, ali bezuspešno.
Nisam mogla da se izborim sa svim ulogama koje su me strefile tada, a od pomisli da sebi dodeljujem još neku, vrtelo mi se u stomaku.
Šta se promenilo i kako se promenilo?
Jednog jutra sam se probudila i shvatila sam da me čeka jedan nov put isceljenja inače ću svoje zdravstveno stanje dovesti do nečeg mnogo lošijeg od neraspoloženja i besciljnog dana. Jutro nakon sistematskog pregleda sa holesterolom u rizičnoj zoni, anemijom, padanjem u nesvest nakon vađenja krvi zbog lošeg hemoglobina i razgovora sa lekarom koji mi pojašnjava da moj mozak ima toliko jaku odbranu da ja naređujem i svojim organima da rade kao sat ne bi li izgurala dan.
Long story short – spolja gladac, a iznutra jadac.
Prvi korak je značilo da priznam sebi da mi je potrebna PROMENA.
Kao što kod alkoholičara proces trežnjena počinje kada priznaju sebi da su alkoholičari, tako je i sa osobama koje su sagorele u poslu ili privatnom životu – prihvatanje da smo SAGORELI.
Drugi korak je da smo spremni da učinimo nešto drugačije i da ne mislimo da će put biti lak, već naprotiv – težak. I tu se dešavaju dva pravca i dva izbora: ili odustajemo ili stisnemo zube i ubacimo se u borbu. Ako smo po prirodi uporni, ovo nam neće biti problem, ako nismo – moramo pronaći motivaciju. Kako? E za to nam je potreban koučing, mentor, partner, kućni ljubimac, znači bilo ko kome verujemo.
Porodicu ne treba mešati u ovo, jer će vam više odmoći nego pomoći. Ne zato što nas ne vole, naprotiv, zato što su previše subjektivni. Alkoholičaru treba neko da ga otrezni, a ne da pije sa njim dok pokušava da ga razume zašto pije. Isto tako je i ovde. Treća osoba koja nas ne poznaje i koju mi ne poznajemo postaje naš autoritet ili inspiracija.
Šta sam gubila u procesu BURNOUT-a?
- Mentalnu jasnoću – nisam uspela da sagledam širu sliku, teže sam donosila odluke, nisam uspevala da izgradim nove rutine
- Motivaciju – osećaj zadovoljstva je nestajao, sumnjala sam u svoje kvalitete, svoje sposobnosti, prolazili su dani bez smisla
- Kontakt sa sobom – nisam znala šta želim, šta ne želim, šta mi prija, isključivala sam emocije kad god sam stigla, nema introspekcije dana
- Socijalizaciju – ljudi su me nervirali, povlačila sam se, a sa druge strane nisam postavljala granice i ulazila u ulogu spasioca za druge osobe, dok sebi nisam pomagala
- Vreme – imala sam osećaj da vreme leti, a da ništa korisno nisam uradila, da stalno kasnim sa obavezama, ali da nema rešenja i želja da se samo odmorim, od čega – od sebe
Šta je trebalo da promenim u svom životu?
- Način na koji merim svoju vrednost – psihoterapijom sam se rešila perfekcionizma, prethodno misleći da je to vrlina, a zapravo bacati strelu u centar svakog puta nije moguće, ni statistički, a kamoli u praksi. Kada to pokušavate, u jednom trenutku dobijete samo ubeđenje da vi niste za to dovoljno dobri jer nije skor 100, a ni najbolji sportista na svetu ne osvaja sve mečeve
- Odnos prema granicama – bila sam sprema da izgubim neke osobe ako im postavim granice, jer mi je samopoštovanje bilo važnije od toga da nekoga spasim, udovoljim mu ili ostanem u istom obrascu koji mi je trošio energiju. Nikad nisu drugi krivi, mi smo odgovorni za naše postupke i koliko dopuštamo drugima, ali moramo biti spremni i za posledice naših odluka. Ukoliko postavite granice, iskomunicirate na pravi način, ali se druga strana ne preispita nakon toga, let them, i mi smo nekad bili na istom mestu i na tom nivou svesti, za zdrave odnose potrebno je da obe strane komuniciraju i da se involviraju u odnos, nije potrebno razumevanje, već poštovanje druge osobe, u suprotnom uvek neko ispadne bad cop, a često osoba koja postavlja granice.
- Postavljanje rutina i novih navika – učenje samodiscipline je možda i najteži korak, jer vas bez obzira na dobar ishod nauči da sebe stavite na prvo mesto i postavite prioritete, a to dolazi kroz sam taj proces. Odatle se ruše i saboteri, a nužno vas osvesti da je postavljanje granica i način na koji merite svoju vrednost veština koju stičete baš onda kada izađete iz zone komfora.
Kako primeniti i uspostaviti rutinu u praksi?
Početi od ishrane, treninga, sna, nekog malog izazova. Mic po mic uvoditi promene. Sagledavanje naših osnovnih životnih potreba, prva lestvica Maslovljevih potreba – fiziološke potrebe.
– Ako spavam 4 sata, imam li snage za bilo šta drugo?
– Ako gledam TV dok jedem, kako da znam da sam sita?
– Ako ne prošetam barem 5 min, zašto se čudim kada me bole leđa?
Knjiga Atomske navike je meni pomogla u ovome. Toliko da sam nakon x svojih malih izazova, postavila sebi veći, a to da istrčim polumaratom pre 2 godine, a da do tada nisam trčala ni kilometar. Dakle, moguće je sve. Ovo mi je dalo mentalnu snagu za koju nisam znala da postoji.
Nastavila sam dalje – dala sam naziv svemu što me sagoreva. Imena ljudi, aktivnosti, svojih mana, vrlina, sve što mi je palo na pamet.
Poslednje 4 godine menjala sam sve što me iznutra jede.
I to je proces. Kao što treneri kažu “10kg nisi nabacila preko noći, tako ih i nećeš skinuti preko noći”. Isto je i sa sagorevanjem mozga i tela i duše. Potrebno je vreme, ali kvalitetno vreme i akcija.
Ja ne verujem da vreme leči, već da nekad samo zamaskira. Ako ne rešimo unutrašnje konflikte, trigerovaće nas i u budućnost i najmanji stimulus iz okruženja.
Introspekcija – okretanje ka sebi je prava reč onoga što nas menja, a ne “kopanje”, “rad na sebi”, barem za mene.
4. Vratila sam sebi ono što mi prija i upravljala vremenom – Introspekcijom sam došla do toga da shvatim šta me ispunjava, koji je to hobi, vrsta aktivnosti, ljudi, okruženje, hrana, odmor itd, da bih mogla da postavim prioritete i “uglavim ih” u svojih 24h.
I zamislite – nisam imala više vremena da se bavim ometačima.
Ako verujemo da smo i mi sami energija, onda ćemo se fokusirati na to da zračimo jednom lepom pojavom, a ne da mračimo. Isto tako da i nas zamara “loš vajb”, izbacila sam:
– ono što me truje i unosim kroz hranu, analizirajući koja mi hrana smeta, a koja mi dođe kao lek
– loše vesti, crna hronika, tuđi životi, problemi (ne da svet gledamo kroz ružičaste naočare, već da razvijemo rezilijentnost, kako to utiče na nas)
– ekranizovan sadržaj, koji sam ograničila na 1 sat dnevno, društvene mreže su jednim delom moj posao, ali to ne znači da je potrebno da provedem 8 sati
5. Nisam više sve radila sama – počela sam da cenim svoje vreme toliko da sam delegirala sve ono što mi je oduzimalo vreme za prioritete. Ovo ne mislim na pomoć u kući ili poslu, već i na to da razmislimo šta mi dajemo, a šta neko drugi može da nam da. Jer uverenje da ćemo sve najbolje uraditi sami i da za sve treba toliko puno vremena je zastarelo razmišljanje. I za biznis i za privatni život.
- Ako mi treba pomoć pri ishrani – konsultovaću nutricionistu da mi pomogne u tom procesu da ide brže.
- Ako imam zastoj u emocijama, načinu razmišljanja – otići ću na psihoterapiju, neću pustiti da “vreme učini svoje”
- Ako nemam vremena da odem u nabavku – organizovaću online dostavu, neću tražiti parking 20 min + 30 min ići po rafovima.
- Ako mi je u poslu potrebno još 8 sati dnevno i pametna glava – zaposliću osobu u timu, jer smo jači zajedno.
Ako nešto ne znam – ne moram da savladam sama.
I ne moram sve sama da radim.
Šta sam dobila, a šta izgubila?
Izgubila sam:
- iluziju da sam svemoguća, da sam superžena koja sve mora odjednom već da mogu sve, ali ne u istom trenutku
- potrebu da se dokazujem i da se objašnjavam ljudima za svoje postupke koji nemaju nikakav uticaj na njih
- da se unižavam kako bih mogla da ostanem u bilo kakvom odnosu i da dozvoljavam tuđe projekcije
- ljude koji nisu razumeli kroz šta sam prošla (i ne mogu i ne moraju da razumeju)
- stara uverenja i mišljenja koja su me držala u niskom
Dobila sam:
- nove osobe i obnovu nekih poznanstava za koje sam sam nekad bila zatvorena i nisam pronalazila vremena i nisam videla smisao u tome
- nove definicije prijateljstva, ljubavi, učenja koje su samo moje bez uplitanja tuđih reči
- ljubav prema sebi
- uspeh po svojoj meri, a ne po postavci onih koji to rade bolje, više ili na način koji nije meni prirodan
- fokus na suštinu gde energiju trošim na stvari koje su meni važne i koje me uče da svakoga dana budem sebi najbolja
Šta se desilo nakon BURNOUT-a?
Bila sam spremna da krenem svoj put dalje. Da izađem iz svog tadašenjeg biznisa koji sam napravila od nule i koji je postao brend za sebe – Slatkoteka.
Markiza Living je moj alter ego i pomogao mi je u tom procesu da naučim da radim ono što volim. Brenduzetnica se javila kao ideja za nešto što će pomoći svim ženama koje prolaze put koji sam i ja prošla, a ja ću se fokusirati na ono što najviše volim – spajanje marketinga, preduzetništva, brendinga kroz poslovnu psihologiju.
Nakon 4 godine dobila sam odgovore na pitanja:
Šta radimo za druge?
Šta radimo za sebe?
Šta radimo kad ne radimo?
Brenduzetnica u ovom trenutku broji 40 žena koje su u sledećih 6 meseci u programu, a trenutno preko 4000 ljudi čita ovaj njuzleter. Nove prijave će biti otvorene od jeseni uz neke novitete 🙂
Mogu da prenesem znanje koje imam, a koje je meni bilo potrebno kada nisam znala da sam sagorela, jer je to bio moj identitet i koji sam čvrsto branila.
Njuzletere koje dobijate su napisani kroz retrospektivu mog ličnog iskustva, ali i one poslovne koji su prepuni alata, strategija i tehnika koji su primenjivi za lični razvoj i za preduzetništvo, ono što bih vam ispričala na kafi sa mnom.
A od aprila sam pokrenula i Brenduzetnica Podcast
Tu je i @brenduzetnica zajednica u kojoj možeš mnogo čuti o ovim temama.
To je produžena ruka i dodatak svemu onome što radim i živim.
Ovo je moja deseta godina u preduzetništvu, a petnaesta u usavršavanju znanja, sposobnosti i veština.
Izlazak iz zone komfora je težak put, ali moguć.
Pročitaj i tekst Tajne koje uspešni znaju, a ostali ignorišu
